Bog se u svakom trenutku iznova rađa unutar tebe – u onome što govoriš, u onome što radiš i u onome što postaješ, Bog ti stalno dolazi u novom obliku. Sa svakom novom mišlju, svakom novom idejom, možeš osetiti da je novi Bog osvanuo, novi Bog se rodio. A šta On radi? Vodi te od manjeg znanja ka većem Znanju. U času tvog roðenja, Bog je bio roðen unutar tebe. Bog se sada u svakom trenutku ponovo raða unutar tebe, čineći te boljim, čednijim, mudrijim i ispunjenijim. Tvoje najbolje osobine su osobine koje potiču od Boga.
Iza mojih skrivenih suza
Bog priprema Sebe
Za novo svitanje.
Bog je u svakome, ali nije svako sposoban da vidi Boga u sebi. čovek može da vidi Boga samo kada plače za Njim. Oni koji plaču za Bogom i mole se Bogu mogu da ostvare Boga. Svako oseća glad, ali onaj ko ima para da kupi hranu može da jede. Slično tome, svako ima Boga unutar sebe, ali samo onaj ko ima unutrašnji plač može da vidi Boga.
Ako celo tvoje srce
Vapi za Bogom,
Onda će ti doći
Celo Božije Srce.
Zašto osećam više božanstvenosti u cvetu nego u komadu drveta? Nije li božanstvo u svemu?
Božanstvenost jeste u svemu. Bog se ispoljava u meni i kroz mene, u tebi i kroz tebe, u i kroz sve i svakoga. Ali u nekim stvarima ili u nekim pojedincima vidimo da je ta božanstvenost potpunije ispoljena. Ono što zoveš tamom u sebi beskonačno malu količinu svetlosti. U ovoj sobi ti vidiš svetlost, ali ova svetlost može odmah da se uveća. Svetlosti nema kraja. Postoji blistava svetlost, bezgranična svetlost, beskonačna Svetlost.
U svesti cveta Bog je želeo da uspostavi odreðenu količinu lepote. Bog nije osećao da je neophodno da učini ovaj zid ili parče drveta tako lepim kao što je cvet. Ali, to ne znači da Bog nije dobar prema drvetu ili zidu. U nekoj predstavi mogu učestvuju kralj i sluga. Takoðe, učestvuju i obični podanici. Sve ove različite uloge su neophodne. Ne možeš napraviti predstavu samo sa kraljevima. Ne, trebaće ti kraljevi, ministri, podanici i tako dalje da bi predstava bila dobra.
U Božjoj tvorevini, takoðe, neophodne su mnoge različite stvari. Ako Bog želi da Ga ceniš zbog Njegove Lepote, onda će pred tebe postaviti cvet, ili zvezde, ili najlepše dete. Ako želi da Ga ceniš zbog Njegove Snage, onda će Bog odmah pred tebe postaviti slona ili lava. Ako želi da Ga ceniš zbog Njegove Prostranosti, onda će odmah doneti prostrano nebo ili more ispred tebe. S druge strane, ako Bog želi da Ga uvažiš zbog Njegovog beskonačno malog, najsićušnijeg dela, onda će te navesti da razmišljaš o atomu. Prema tome, Bog odlučuje o načinu na koji želi da Ga uvažiš. Bog ima sve aspekte; ima sve osobine. Ali, On može da odluči da želi da Ga ceniš na neki odreðeni način pre nego na neki drugi.
Danas Bog može da želi da Ga ceniš zbog Lepote, sutra može da želi Ga ceniš zbog Mira, a prekosutra može da želi da Ga ceniš zbog Snage. Na koji god način bi trebalo da Ga ti ceniš, Bog će istaknuti TAJ odreðeni aspekt u tvojoj svesti.
Božje Prisustvo
U svojoj um-pećini,
U svojoj srce-sobi,
U svojoj život-ulici
Vidim, jasno vidim!
Stoga, osećam da se
Dani mog Bogoostvarenja
Brzo približavaju.
U svojoj potrazi za Bogom sam otkrio da je On svuda oko mene i unutar mene. Jedinstvo sa Njim postaje veoma razumljivo. Ono što me zbunjuje je ODVOJENOST. U čemu je smisao odvojenosti?
Ako vidiš i osećaš Boga oko sebe i unutar sebe, kako onda možeš imati osećaj odvojenosti?
Srce je u meni; duša je u meni. Ako je nešto van moga tela, onda mogu imati osećaj odvojenosti. Ali, ne mogu da odvojim moje srce od moga tela ili od sebe, jer su moje telo i moje srce nerazdvojni jedno od drugog i od mog života. Ako odvojim jedno od drugog, onda uopšte ne postojim. Ako zaista osećaš Boga unutar sebe, tada ne može postojati osećaj odvojenosti.
U stvari, ti u ovom trenutku živiš u srcu i osećaš Božje Prisustvo u sebi, ali u sledećem trenutku živiš u fizičkom umu. Tada sumnjaš u svoje sopstveno postojanje i sumnjaš u stvarnost koju si upravo iskusio. Kada počneš da SUMNJAŠ, javlja se osećaj ODVOJENOSTI. U tom trenutku osećaš da gubiš nešto, da si odvojen od nečega. Ali, ne gubiš ništa. Kada jednom dobiješ nešto, ono je tu, u tebi. Ali, ako ne znaš kako da ga sve vreme koristiš po svojoj slobodnoj volji, onda osećaš da si ga izgubio.
Kada se rano ujutru moliš, ti osećaš Božje Prisustvo u sebi i oko sebe. Zatim, kada uðeš u metež života, možda i ZABORAVIŠ da Bog postoji. U trenutku kada zaboraviš, imaš osećaj odvojenosti. Taj osećaj odvojenosti, međutim, ne nastaje zbog odsustva Boga u tebi. On je prisutan u tebi, ali u tebe ulazi NEZNANJE i prekriva tvoju svest, koja ti je nekoliko sati ranije toga jutra pomogla da se poistovetiš sa Bogom i osetiš nerazdvojno jedinstvo sa Njim.
Zbog toga mi iznutra pokušavamo da se stalno molimo ili meditiramo. Spolja je to nemoguće. Moramo da ostanemo na zemlji. Moramo da idemo u kancelariju; moramo da idemo u školu; moramo da se bavimo raznovrsnim aktivnostima. Ali, u umu, u srcu, možemo da radimo šta god želimo. Spolja možemo da razgovaramo sa prijateljima i radimo sve što je neophodno u našem svakodnevnom životu, ali unutra možemo zadržati živo Prisustvo Boga.
Pošto u sebi imamo dušu, osećamo da smo božanski; pošto u sebi imamo srce koje teži, osećamo da smo božanski. A isto tako, kada iza|emo u spoljašnji svet i družimo se sa našim prijateljima, moramo da pamtimo – ne zbog svog ponosa ili taštine, već zato što nam je to neophodno potrebno – da smo od Božanskog i za Božansko.
Božja Samilost postoji
U svakom tvom životnom iskustvu,
Verovao ti u to ili ne.
Moramo da osetimo božanstvenost ne samo u SEBI, već i u DRUGIMA. Jer, na ovaj način možemo da osetimo jedinstvo sa Svevišnjim u čovečanstvu. Jedan od načina da osetimo jedinstvo sa drugima je da osetimo da smo SVE.
Ali, tada možemo pomisliti da smo nadmoćniji od svih ostalih, a tako ćemo samo promašiti svoj cilj. Ako osećamo da smo samo mi božanski, da samo mi posedujemo božanstvenost, dok drugi gaje nebožanske sile, smesta će nastati sukob.
Ali, ako osećamo da smo od Izvora, onda ćemo pokušati da vidimo Božansko u drugima. Ako osećamo da smo božanski, ako možemo da vidimo Božansko u drugima dok pričamo i družimo se sa njima, tada se naša božanstvenost i njihova božanstvenost neće svaðati ili sukobljavati. Kada osećamo da smo božanski, to je potpuno tačno. Ali, u isto vreme moramo da osećamo da su i drugi podjednako božanski.
Naš problem je u tome što uglavnom to NE OSEĆAMO. Dok se molimo kod kuće, vidimo i osećamo da je Bog naš. Ali, čim izaðemo iz kuće i pogledamo druge, mi ne pokušavamo da vidimo Boga u njima. Mi pokušavamo da u njima vidimo nesavršenost, nešto što ne liči na nas. Posle meditacije, izlazimo iz srca i ulazimo u um, ili ulazimo u vital. Onda pokušavamo da razdvojimo sebe od drugih i da druge vidimo kao nebožanske.
Ali, ako možemo da ponesemo božanstvenost koju smo videli i osetili tokom MEDITACIJE kod kuće kada izaðemo u svet, i ako pokušamo da vidimo istu tu božanstvenost u drugima, tada nema osećaja odvojenosti. A ako u drugima vidimo istu stvar koju osećamo u sebi, onda nećemo nikad propustiti Božje Prisustvo. Nećemo nikad izgubiti osećaj jedinstva sa Bogom.
Svaki put kada se duševno molim
I samodajuće meditiram,
Vidim svog Gospoda Svevišnjeg kako cveta
Divno i blistavo
Unutar mog srca.
Šta je uzrok ove razdvojenosti izmeðu čoveka i Boga?
Uzrok ove razdvojenosti je NEZNANJE. Mi osećamo da će nam „ja" i „moje" pružiti stvarnu radost. To je kao od dece. Ako je neko dete veoma energično, živahno ili agresivno, osećaće zadovoljstvo samo ako udari nekoga ili polomi nešto. To je njegovo zadovoljenje, to je njegov mir. Ali odraslu osobu raduje samo ako ostane spokojna, mirna i tiha. Na nesreću, svaki pojedinac oseća da može biti srećan ako zadrži svoju individualnost i ličnost. Ali, to je POGREŠNO. Možemo biti srećni jedino ako uđemo u sveopštost. Individualnost i ličnost crpu zadovoljenje jedino iz sveopštosti. Sićušna kap, kada u uðe u okean i izgubi svoju individualnost i ličnost, postaje isto što i beskonačni okean. Ali pre toga, ako se bori za svoje sopstveno pojedinačno postojanje, šta može da učini kao sićušna kap? Prema tome, neznanje unutar te kapi je navodi da oseća da može biti zadovoljena zadržavajući osećaj odvojenosti, što je besmisleno.
Moj Gospode, da li postoji trenutak
U kome me ne voliš?
„Da. Dete moje, postoji."
Kada, Gospode moj, kada?
„Kada misliš da nisi
Bog u začetku".
Šta je sa činjenicom da svi mi živimo u pojedinačnim domovima i vršimo različite dužnosti i stvari slične tome? Nije li razdvojenost baš tu?
Jeste, ali to ne predstavlja individualnost; to je samo neophodnost koja proizilazi iz toga što svako ima svoje dužnosti. Rukom pišem, ustima jedem, očima vidim. Iako čine različite stvari, sve su to delovi mog tela. Svaki pojedinac će činiti ono što bi trebalo da čini, ali ne sa osećajem EGA. Činiće to sa osećajem JEDINSTVA.
Bog mi je dao sposobnost da uradim odreðenu stvar. Tebi je dao sposobnost da uradiš nešto drugo. Hajde da udružimo naše sposobnosti. Ja neću tvrditi da je moja sposobnost vrednija od tvoje, a ti nećeš tvrditi da je tvoja sposobnost jedina sposobnost koju vredi imati.
Problem sa svetom je što svako oseća da je beskonačno važniji od svih ostalih. Problem počinje kada se ti držiš svojih sposobnosti, ja se držim svojih, i kada ne objedinimo naše sposobnosti.
Teži duševno i besano.
Videćeš da će
Ruka vremena koja barata smrću
Biti preobražena u
Srce vremena kojim teče život.
“Bog je...“ - Šri Činmoj
Nema komentara:
Objavi komentar
DAVORKA I NJEN SVIJET