HEMOTERAPIJA – NAJSUROVIJA MEDICINSKA PREVARA?

Iako su u poslednjih stotinu godina mnogi medicinski istraživači i naučnici širom sveta definisali blizu 300 terapija koje su se pokazale izuzetno uspešnim (i do 100 %) u lečenju raka, zvanična medicina prihvata samo tri metode: hirurško odstranjivanje tumora, zračenje X- zracima i hemoterapiju. Sve tri metode sakate i razaraju ljudski organizam i zapravo samo tretiraju posledicu, ali ne i uzrok bolesti. Da li je lečenje zaista cilj savremene medicinske nauke?
U najširem smislu hemoterapija (hemioterapija)  je medicinski tretman u kome se određenim hemijskim sredstvima, koja se ubacuju direktno u krvotok, truju i ubijaju ćelije u ljudskom organizmu. Cilj da se ubiju one koje sadrže neki mikroganizma ili kancerozne ćelije. U tu svrhu koriste se brojna jedinjenja ili njihove kombinacije sa antibioticima i citiostaticima (koji sprečavaju deobu ćelija).
Kako se putem krvi praktično prenose kroz čitav organizam ove toksične hemikalije ubijaju i mnoge zdrave ćelije i čine u čitavom telu ogromna razaranja.
Koliko su ove materije toksične govori i to što lekari, medicinski tehničari i sestre koji ubrizgavaju pacijentima ovaj “lek” obavezno nose specijalne zaštitne rukavice i naočare jer i samo mala količina ovih hemikalija u dodiru sa kožom može da izazove teške opekotine.
“Lek” koji je greškom dospeo na kožu jednog pacijenta
“Ukoliko u bolnici prilikom rada ili transporta dodje do prosipanja izvesne količine hemikalija koje se koriste u hemoterapiji , proglašava se biološka opasnost. To zahteva posebne mere predostrožnosti , a stručnjaci u specijalnim odelima moraju da počiste pažljivo sve površine koje su bile u dodiru sa hemikalijom i to po specijalno propisnim protokolima. Nije li čudno da se ovim otrovnim hemikalijama “leče” ljudi i ubacuje im se to direktno u krv?”
Prvi lek koji je napravljen za potrebe hemoterapije je “salvarsan” i njega je napravio još 1909. godine Pol Erlih za borbu protiv sifilisa. Za to je dobio i Nobelovu nagradu.
Za same pacijente hemoterapija je izuzetno teško mučenje ravno srednjevekovnoj inkvizicijskoj torturi. Pored mučnine koja se javlja, ne samo tokom primanja ovih otrova u organizam, već i nekoliko dana, pa i nedelja nakon toga, dolazi do teških oštećenja na ćelijskom novou u čitavom organizmu.
Najpre se uništavaju krvne ćelije, crvene i bele i sprečava se njihova deoba.  Deoba ćelija u organizmu je stalni proces i to je esens života.
Zbog toga se ubacuju u krv drugi lekovi koji nivo belih krvnih zrnaca onda podižu.
Na sluzokoži usne duplje se pojavljuju teške ulceracije, gde je koža toliko uništena da nervni završeci  postaju ogoljeni. Uzimanje hrane i vode tako postaje nepodnošljivo zbog osećaja pečenja i žarenja.
Ali, bez brige kažu edukovani lekari, jer  i za o postoje napravljeni specijalni rastvori za ispiranje usta.
Isti tip ulceracija se javlja na crevima što ima za posledicu teške prolive. Ali farmaceutika je i za to napravila neke lekove koji se mogu davati kako bi se tegobe makar malo ublažile.
Naravno, na istom principu strada i bešika.
Hemoterapija (čitaj trovanje) izaziva pad imunog sistema, gubitak apetita, i logično, konstipaciju. Verovali ili ne, sve ovo savremana medicina 21. veka naziva LEČENJEM. Čega?
Malignog tumora, kažu, jer on se mora smanjiti ili uništiti. Drugog načina osim hemoterapije, radijacije ili sečenja nožem – NEMA, kažu edukovani lekari!  
Kako je moguće da i nakon skoro 100 godina od kako se vrše istraživanja u lečenju raka, na koja je potrošeno do sada najmanje trilion dolara, NEMA bolje terapije? Šta je radila medicinska nauka sto godina, kada nije uspela da za lečenje raka nađe nešto manje otrovno, manje škodljivo i mučno?
Istina je, međutim,  da danas u svetu postoji najmanje 300 različitih veoma uspešnih terapija za lečenja raka, ali se uporno sve vode kao alternativne. Vodeći svetski zdravstveni autoriteti i dalje prednost daju trovanju, pečenju i sečenju, baš kao i pre sto godina. Ko je zaustavio medicinsku nauku na nivou od pre 100 godina?
Učinila je to je jedna mala , ali moćna interesna grupa kapitalista kako bi osigurala svoj profit.
Upravo 1920. godine farmaceutska industrija, hemijska industrija i naftna industrija (mnogi lekovi se prave sa suspstancama koje se dobijaju iz derivata nafte) inkorporisle su svoj biznis, a njihovi vlasnici  ukrstili su vlasničke strukture u svim vodećim kompanijama iz navedenih oblasti. Tako je nastao korporativni biznis farmako-petro-hemijske industrije.
Njihove transnacionalne korporacije danas pokrivaju praktično čitavo svetsko tržište hemijskim i farmaceutskim proizvodima, tržište nafte, medicinske opreme i snabdevanje vodećih svetskih kliničkih centara.
Termin “korporacija” izveden je upravo iz reči “korpus” -telo. Korporacija je telo za sebe i ono se hrani i egzistira samo ukoliko stalno postoji profit. Cilj korporacije jeste da se stalno uvećava. Korporacija u sebe zato uvlači što više poslova i povezuje ih, pri tome guta manje kompanije. Samo u lečenju raka korporativni biznis danas obrće preko 200 milijardi dolara godišnje i najveći deo kolača odlazi onima koji su za sebe zgrabili najveći deo tržišta. Korporacija Bristol-Myers je danas glavni svetski snabdevač hemijskih supstanci za hemoterapiju. Njeni ljudi su u upravnim odborima vodećih svetskih bolnica i istraživačkih centara. “Bristol – Myers snabdeva pola sveta lekovima za hemoterapiju. Članovi upravnog odbora ove kompanije istovremeno su bili i na čelnim funkcijama u američkom Nacionalnom institutu za istraživanje raka (NCI). Na primer: Pol A. Marks je predsednik Izvršnog odbora u bolnici Sloan-Ketering i istovremeno direktor moćne kompanije Fajzer (Pfizer), koja proizvodi lekove koji se koriste u hemoterapiji. Džejms Robinson je član upravnog odbora Sloan – Keteringa i direktor Bristol – Myers-a. Sve to je razlog zašto su Sloan – Ketering bolnica, Nacionalni institut za rak (NCI), Društvo za borbu protiv raka (ACS), Američka medicinska asocijacija (AMA), kao i Administracija za hranu i lekove (FDA), uključeni u borbu kojom se štite interesi profitera na ovoj bolesti”.
O radu ove kanceromafije pisao je detaljno u svojoj knjizi ” Svet bez raka” Edvard Grifin još 1974.

Članovi Saveta za opštu edukaciju, prve Rokfeler fondacije snimljeni 1915. godine (levo) i Upravni odbor Rokfeler Instituta za medicinska istraživanja (desno).Rokfeler fondacija je tako sa svojim “filantropskim” radom i donacijama postavila svoje ljude u čitav niz medicinskih škola, istraživačkih centara i bolnica širom SAD. O ovome je detaljno pisao E.Richard Brown u svojoj knjizi “Rockefeller Medecine Men ” (Medicine & capitalism in America).
“Hemoterapija je izuzetno unosan posao. Za doktore, bolnice i farmaceutske kompanije… Medicinski establišment želi da svako sledi tačno isti protokol. Oni ne žele da industrija hemoterapije podbaci i to je prepreka broj jedan za bilo kakav progres u onkologiji”. Dr Glenn A. Warner, M.D.
Da je do ovakve globalne inkorporiranosti došlo pre 200 godina umesto pre sto , kada je otkrivena nafta, kao zlatna koka, umesto hemoterapije rak bi se lečio pijavicama. I to bi bilo usvojeno kao ortodoksna medicina. Ako vam lečenje pijavicama u odnosu na hemoterapiju deluje primitivno,  imajte u vidu da je “lečenje” pijavicama mnogo bezbednija terapija od “lečenja” toksinima.
Ali, većina lekara ni pacijenata nije u stanju da prihvati da je hemoterapija obična prevara.
Napravimo zato malu analogiju i pogledajmo šta bi se desilo da se medicina,  pre 200 godina u vreme lečenja pijavicama, inkorporirala u profitabilni sistem petro-hemijskog trusta.
Poznato je da je puštanje krvi bilo uobičajena medicinska terapija stotinama godina još od antičke Grčke. Mnoge bolesti su se tako “lečile”. I to su sprovodili edukovani lekari. Ovu primitivnu terapiju zasecanja pacijenata nožem u početku 19. veka zamenila je mnogo savremenija varijanta tog istog, ali pomoću pijavica. Nož više nije bio neophodan i bio je to veliki napredak u medicini.

Pijavice su korišćene uz simptome laringitisa, mentallnih poemećaja i debljine. Klinika sa pijavicama je napredovala i razvijala se pa je vremenom otkriveno da su američke vrste pijavica bolje u terapiji od evropskih, jer prave manji rez na koži i isisavaju manje krvi. To je za pacijenta blo bezbednije. Tako se dinamika isisavanja krvi mogla stručno regulisati dodavanjem ili smanjenjem broja pijavica. I za ovo su se, verovatno, specijalizovali lekari “pijavičari”. Terapija je bila toliko popularna da  su pijavice skoro istrebljene. Specijalizovali su se verovatno i uzgajivači pijavica, pa sakupljači, pa trgovci koji su ih prodavali lekarima itd. Svi oni koji su u ovom poslu učestvovali svakako su našli tu i svoj interes.
Da su se svi ovi “biznismeni” iz 19. veka tada organizovali kao jedna korporacija i jedan interesni klan, mogli su izdejstvovati  monopol na uzgajanje pijavica, na njihovu distribuciju i medicinsku terapiju. Investirali bi onda u edukaciju isključivo lekara “pijavičara” i patentirali ovu terapiju kao svoju i definisali svoje protokole u lečenju. Investirali bi u bolnice koje bi ovu terapiju sprovodile, isključivo po njihovim protokolima, i debelo to naplaćivali. Najveći deo zarade bi išao glavnim pijavičarima koji su registrovali patent.
Da bi ostvarili monopol u terapiji morali bi da stave pod kontrolu sve bare iz kojih bi se mogle nabaviti pijavice ili bi ih jednostavno isušili, a onda napravili svoje zaštićene bazene za njihovo uzgajanje. Držali bi monopol i u distribuciji pijavica, njihovom posebnom pakovanju, a investirali bi i u medije i popularne medicinske revije preko kojih bi  promovisali lečenje pijavicama. Građani bi tako bili ubedjeni da su pijavice najsavremenija medicinska metoda za lečenje mnogih bolesti.
Pijavičari bi otvarali svoje edukativne centre, medicinske škole , univerzitete, izdavali medcinske udžbenike. U upravnim odborima ovih institucija bi sedeli provereni pijavičari. Studenti medicine  bi učili o najsavremenijim medicinskim dostignućima u tretmanu pijavicama.
Lekari koji bi bespogovorno upražnjavali lečenje pijavicama išli bi na međunarodne seminare u egzotične krajeve, dobijali skupe poklone i stručna plaćena usavršavanja od odgajivača pijavica.  Interesni klan pijavičara bi za svoje odabrane lekare ustanovio posebnu svetski priznatu nagradu za dostignuća u medicini, a na sve strane bi nicali istraživački centri koji bi se bavili genetikom pijavica i rekombinovanjem njihovog DNK kako bi se dobile nove i savremenije vrste koje bezbolno buše kožu i sišu krv.
Posebne farme bi uzgajale ove pijavice u najsterilnijim uslovima, a sva naučna ispitivanja bi bila veoma skupa i to bi se odrazilo kasnije i na cenu tretmana.
U korporativni lanac bi se uključile i brojne farme na kojima bi se uzgajala samo hrana za pijavice.
Za saniranje ožiljaka od ujeda pijavica nakon terapije specijalizovala bi se posebna farmaceutska grana koja bi proizvodila meleme, kremove, losione i sl., za brži oporavak. Biznis bi se širio.
Naučnici bi na posebnim institutima proučavali  i utvrđivali količinu krvi koju pijavice treba da isišu za svaku bolest. Podaci bi izlazilu u stručnim časopisima koje bi finansirali pijavičari. Postojale bi pijavice za tumore, za reumu, hipertenziju, dijabetes… i, naravno, doktori “pijavičari” za to specijalizovani.
Cenu lečenja bi podigli u nebesa i tada bi mnogi manje imućni građani morali da idu od kuće do kuće i preko medija da  mole za humanitarni prilog za lečenje svog bolesnog deteta u najprestižijoj pijavičarskoj klinici koja bi skupo naplaćivala tretmane.
     Mediji u vlasništvu pijavičara bi promovisali isključivo lečenje pijavicama, a servilne televizije (kao B92) bi skupljale pare za nabavku uzgajališta pijavica. Žene bi se pozivale da obavezno bar dva puta godišnje idu kod lekara na tretman puštanja krvi pijavicama i to bi se nazivalo prevencijom. Oni koji se ne bi odazvali na preventivne tretmane, bili bi preko istih medija zastrašivani mogućim dobijanjem “opake bolesti”.
Nevladin sektor bi zahtevao da parlament donese zakon o obaveznom puštanju krvi kao prevenciji.
Pijavice bi se prodavale samo za devize, pa bi državne i privatne bolnice u Srbiji morale da uzimaju kredite u evrima ili dolarima kako bi ih nabavili. Naravno, mediji bi promovisali američke pijavice kao najbolje.  Najbolje za ceo svet.
I na tome bi svi u lancu zarađivali novac. Sve po potrebi i u skladu sa medicinskom naukom koja nikada ne bi smela da izađe izvan okvira u kome se nalazi terapija pijavicama.
Sva dalja medicinska istraživanja bi bila zaustavljena, a svako ko bi pomislio da se leči na drugi način, osim pijavicama, bio bi proglašavan šarlatanom i nadrilekarom. Medicinska udruženja bi samo lekarima koji leče pijavicama izdavala licencu za lekarsku praksu. Svaka alternarivna lečenja bi bila zabranjena, a oni koji bi ih primenjivali nazivani bi nadrilekarima i preko medija bi bili omalovažavani i ismejavani.

Da se neverni uvere da je to JEDINO ISPRAVNO lečenje pravljene bi lažirane statistike o broju izlečenih od raznih bolesti. Ko bi to mogao proveriti kada su u svim upravnim odborima naučnih  institucija i svim medicinskim školama pijavičari?

Zapravo, stvarnog izlečenja za mnoge bolesti ne ni bi bilo, pa bi se medicinska nauka bavila novim istraživanjima u pokušaju da nađe optimalan način korišćenja pijavica za određene bolesti. Izlečenje od raka bi uvek bilo tu negde, stalno u novim  i novim otkrićima.
Ministri i bi iz državnih budžeta davali odgromna sredstva za dalja istraživanja pijavica i njihovu genetsku modifikaciju. To što bi mnogi umirali po bolnicama bilo bi tumačeno  da se nisu na vreme javili lekaru i dobili tretman pijavicama.
Generacije lekara bi bile uverene da se danas živi duže i zdravije samo zahvaljujući uspešnoj primeni pijavica u lečenju mnogih bolesti.
Da li vam sve ovo deluje sumanuto? Ili vam je tu mnogo toga poznato?

A da li vam deluje sumanuto kada danas moderna medicina 21.veka primenjuje lečenje hemoterapijom koja je nastala još 1909. od koje opada kosa, razaraju se tkiva i ljudi uvode u paklene muke. Da li vam je neobično što se u hemoterpapiji  koriste čak hemikalije koje se istovremeno koriste kao bojni otrovi (kao npr. citotoksin bis2-hloroetil -sulfid poznat zbog mirisa kao senf-gas).
I sve to košta od 300 000 do 1.000 000 dolara. Ko je odredio tako visoku cenu tretmana otrovima? Da li znate ko danas sedi u upravnim odborima tih eminentnih svetskih klinika?

ČIME SE OPRAVDAVA KORIŠĆENJE HEMOTERAPIJE
Jedini način da se opravda korišćenje hemoterapije i zračenja je ukoliko ovi tretmani značajno produžavaju život pacijenta u poređenju sa onima koji se leče drugim alternativni metodama. To znači da je hemoterapija (posle hirurgije) jedini način da se tumor, ukoliko ugrožava život, smanji ili eliminiše.  Imajte u vidu da nije svaka maligna izraslina na vitalnom organu i da mnoge i ne predstvlajju smetnju vitalnim funkcijama.
     Tačno je da će se tumor na ovaj način brzo smanjiti, ali smanjiće se i vreme preživljavanja pacijenta.  Evo šta o tome kaže dr  Filip Binzel koji se preko tridest godina bavio tumorima:
“Kada se okrije da neko ima tumor, prvo što lekari razmatraju je šta da učine sa izraslinom. I kada takav pacijent prima hemoterapiju pažnja lekara najčešće je okrenuta tome šta se događa sa tumorom. I najvažniji cilj je njegovo smanjivanje ili eliminacija. Ali, kako se ovom terapijom smanjuje tumor i pacijent postaje  sve bolesniji. Zastrašujuće je koliko lekarima to ne smeta, a smeta im postojanje tumora, koji često ne smeta ni samom pacijentu, osim što kod njega izaziva paničan strah”. (Ovaj strah najčešće pospešuju mediji.)
“Najstrašnije je što se nakon eliminacije tumora, hirurškim putem ili hemoterapijom pacijent smatra skoro izlečenim. Ali nije tako. Naprotiv”.
Doktor Binzel podseća da je tumor samo vidljiva manifestacija poremećaja koji se odvija u čitavom organizmu. Odstranjivanje tumora ne znači i odstranjivanje uzroka bolesti. Borba protiv raka mora biti borba protiv kancerogenog procesa u čitavom oganizmu. Jer, smrt ne nastupa od jedne maligne izrasline već od metastaze.
Na žalost, konvencionalna medicina je potpuno koncentrisana na simptom, a ne na uzrok. Tako se hemoterapijom, radijacijom i hirurgijom zapravo rak kao proces uopšte i ne tretira, a ljudi se nakon operacije otpušatju kući jer je širenje kancera tako zaustavljano.
“Ne postoji ništa u hirurškom metodu odstranjivanja kancera što može sprečiti njegovo dalje širenje”, kaže doktor Binzel. “Radijacija, takođe, ne može sprečiti dalje širenje. Ni hemoterapija ne može zausaviti širenje bolesti. Kako to znamo? Jednostavno pregledom statistike.”

     “Postoji u medicinskoj statistici nešto što nazivamo ‘vreme preživljavanja’. Ono je definisano kao vremenski interval od trenutka kada je rak dijagnostikovan do trenutka  kada pacijent umre od ove bolesti.”

“Poslednjih 50 godina, ogroman  napredak je načinjen u ranom dijagnostikovanju raka. U tom periodu vremena, ogroman napredak je načinjen u hirurškoj sposobnosti da tumore ukloni. Ogroman napredak je učinjen u primeni radijacije i hemoterapije i njihovoj sposobnosti da tumor smanje i unište. Ali, vreme preživljavanja pacijenata danas nije veći od onoga koji je bio pre 50 godina. Šta to znači? Očigledno znači da tretiramo pogrešnu stvar”, piše u svojoj knjizi “Živi i zdravi” dr Filip Binzel. (Philip Binzel, M.D., Alive and Well).
Dr Filip Binzel smatra da se u primarnom stadijumu raka, osim malog broja izuzetaka, tumori nalaze u stanju da niti ugrožavaju zdravlje, niti život pacijenta. Ono što predstavlja opasnost je širenje bolesti na čitav organizam”.

HEMOTERAPIJA UBIJA BRŽE OD RAKA
Mnogi ljudi koji su “umrli od raka” zapravo su umrli od tretmana koji je uključivao hemoterapiju ili zračenje. Tako hemoterapija ubija zdrave ćelije organizma pre nego što ih razori kancer koji može veoma sporo da se razvija.
Većina pacijenata koji su “umrli od raka” zapravo su umrli od neuhranjenosti, jer kancerozne čelije uzimaju hranjive sastojke iz krvi i razaraju imuni sistem pa je tako oslabljen organizam podložan mnogim infekcijama protiv kojih nije više u stanju da se brani. Hrana se transportuje krvlju pa je ubijanjem krvih ćelija organizam još više ugrožen. Pored toga hemoterapija uništava ćelije creva, usne duplje i zbog totalnog mučenja organizma on prestaje da traži hranu.
Dakle, hemoterapija ne da ne podiže imuni sistem, već ga slabi. Sve ove pojave koja prate hemoterapiju medicina “leči” dodavanjem novih lekova koje je farmakobiznis spremio kao pomoćna sredstva u hemoterapiji.
Tako kada se unište bela krvna zrnca, ona se novim lekovima ponovo podižu na neki podnošljiv nivo. Ulceracije se leče rastvorima za ispiranje, a tu su i lekovi protiv proliva ili zatvora. Savremena medicina ima na raspolaganju lek za sve, samo ne lek protiv ljudske gluposti. Sve je to uključeno u cenu tretmana, pa jedna hemoterapija danas košta 300 000 do 1.000 000 dolara. Oni očajnici koji veruju savremenoj medicini moraće još i da podmažu ili mole lekare na VMA u Beogradu da bi ovaj skupi tretman i dobili, jer sve to na kraju plaća Fond za zdravstveno osiguranje.
“Većina pacijenata obolelih od raka umire od hemoterapije. Hemoterapija ne odstranjuje rak dojke, debelog creva, ili rak pluća. Ova činjenica je dokumentovana pre više od deset godina, ali lekari i dalje uporno koriste hemoterapiju za ove tumore”. (Allen Levin, MD UCSF “The Healing of Cancer”)
“Nemački epidemiolog na “Mannheim Tumor Clinic” u Haidelbergu, dr Urlih Abel, uradio je obimno istraživanje i analizu svake glavne studije i kliničke primene hemoterapije ikada izvedene u svetu. Njegove zaključke treba da pročita svako ko namerava da se ukrca na ‘hemo ekspres’, zapisao je u svojoj knjizi “Doktor u kući” Tim O’Shea (The Doctor Within).
“Da bi bio siguran da je uzeo u obzir i pročitao sve što je ikada publikovano o hemoterapiji, dr Abel je poslao pisma na 350 medicinskih centara širom sveta tražeči da mu pošalju bilo šta  publikovano na tu temu. Abel je istražio hiljade članaka i verovatno da u svetu niko ne zna više o hemoterapiji od njega.
Za analiziranje mu je bilo potrebno nekoliko godina, ali su rezultati bili zapanjujući: Abel je otkrio da od ukupne naučne evidencije o primeni hemoterapije, koja mu je bila na raspolaganju, nigde nema dokaza da je hemoterapija na bilo koji primetan način produžila život pacijenata koji su patili od najčešćih oblika kancera”.
“Abel u svom radu naglašava da hemoterapija retko može i da poboljša kvalitet života obolelog. On opisuje hemoterapiju kao ‘naučnu pustoš’ i kaže da je najmanje 80 procenata hemoterapije izvedene u svetu bezvredno i poredi je posprdno sa “carevim novim odelom”, jer  niti jedan lekar niti pacijent nije voljan da od nje odustane, iako nema naučnih dokaza da ona nešto vredi”. (Objavljeno u medicinskoj reviji “Lancet, 10. avgusta 1991.)
Ni jedan vodeći medij u svetu nikada nije pomenuo o ovoj obimnoj studiji ni treči. Ona je totalno zataškana. (Možete pretpostaviti da su svi ti mediji u vlasništvu “pijavičara”).
Poređenjem “vremena preživljavanja” kod hemoterapijom tretiranih i netretiranih pacijanata došlo se do sledećih rezultata:

“Moje studije su pokazale da netretirani kancer kod obolelih ostavlja obolelima do četiri puta veće šanse za duži život, nego tretirani. Ako neko ima rak i reši da ne preduzme ništa, živeće bolje i kvalitetnije nego ukoliko se podvrgne radijaciji, hemoterapiji ili hirurgiji…” tvrdi profesor Hardin Džons (National Cancer Institute of Bethesda, Maryland, 1956 Transactions of the N.Y. Academy of Medical Sciences, vol 6.)
Doktor Džons je sproveo globalno istraživanje raka svih tipova i uporedio netretirane i tretirane slučajeve, da bi zaključio da netretirani žive duže i često nadžive one koji su tretirani.
Kako izgledaju neki od altrenativnih tretmana biće reči u nekoliko narednih tekstova.
ZAŠTO SE U SRBIJI VRŠI PRIVATIZACIJA ZDRAVSTVA ?
Zdravstevana politika je deo državne politike. Državna politika je zaštita ekonomskih interesa države, a ekonomija je zasnovana na proizvodnji sredstava za život. Jedino ljudski rad može nesto da proizvede. Da bi narod radio i stvarao dobra bez kojih nema života (hrana, energenti, sklonište) mora da bude zdrav tj. radno sposoban. Zato stara rimljanska poslovica kaže: Sani divitibus ditiores – Zdravi su bogatiji od bogataša.
Ali, današnja društvena zajednica koja počiva na novcu kao “vrednosti” morala je i ovo da promeni. Zato se od lekara danas očekuje da prave novac, a ne da leče ljude. Tako je i globalna politika u oblasti zdravstva (koja se nameće i Srbiji) – da se od lekara naprave dileri lekova, a od zdravih ljudi – pacijenti (potrošači). Novac je tako postao vredniji od života pa je ogroman broj ljudi širom sveta postao biološki višak. Njegovu redukciju danas nameće globalna svetska oligarhija i to treba da sprovedu oni od kojih se to najmanje očekuje – lekari. Nevidljivi neprijatelj je najefikasniji. Lekari su danas tako postali najveće ubice i masovni egzekutori.
KAKO SE ODBRANITI?
Priroda je ipak jača od ljudskog zla i jedan biološki mehanizam je voljom Kreatora ugrađen u telo svakog zdravog čoveka. Zato, ukoliko prilikom odlaska kod lekara osetite STRAH – znajte da vam to Kreator šalje signal o opasnosti. To oseti i svako dete čim ugleda lekara. Da li ste se nekada pitali zašto? Sada znate. Ovaj prirodni signal isti medicinsko-korporativni klan nazvao je ijatrofobijom i promoviše ga kao bolest. Zato će vam “stručno” preporučiti da se javite psihijatru.
Na vama je da sami odlučite šta ćete činiti.