DAVORKA I NJEN SVIJET

Indijska filozofija: period Veda

eshatologija etika filozofija indija kosmologija vede

VEDE

Vede su najstariji pisani spomenici ljudskog duha koji su nam sačuvani. Wilson piše: »Kad tekstovi Rg- i Yađur-veda budu potpuni imaćemo dovoljno materijala za sigurno ocenjivanje rezultata koji se mogu iz njih izvesti, kao i stvarnih političkih i religioznih prilika indijaca u isto ono doba iz koga imamo i najranije poznate vesti o socijalnoj organizaciji, to je doba daleko ranije od pojave grčke civilizacije, ranije od do sada poznatih najstarijih tragova asirskog carstva, možda savremeno sa najstarijim jevrejskim spisima, a kasnije jedino od egipatskih dinastija, o kojima uostalom znamo jedva nešto više od golih imena. Vede nam pružaju bogato obaveštenje o svemu onome što je najinteresantnije u misaonom životu starog doba.«
Postoje četiri vede: Rg, Yadur, Sama i Atharva. Prva tri se slažu ne samo po imenu, obliku i jeziku, nego takođe i po sadržini. Od svih je najvažniji Rg-veda. Nadahnute pesme koje su Arijci doneli sa sobom kao svoje najveće blago iz ranije otadžbine u Indiju skupljene su; uopšte se smatra da je to skupljanje bilo odgovor na želju da se one sačuvaju, želju pobuđenu dolaskom Arijaca u dodir sa velikim brojem obožavalaca drugih bogova u novoj zemlji. Rg-veda je jedna takva zbirka. Sama-veda je čisto liturgička zbirka. Mnogo toga iz nje nalazi se u Rg-vedi; čak ni himne specifične za Sáma-vedu nemaju sopstvene, drugačije pouke. Sve su one sastavljene za pevanje prilikom prinošenja žrtava. Yađur-veda, kao i Sama, služi liturgičkoj svrsi. Zbornik Yađur-vede sastavljen je da odgovori potrebama jedne ceremonijalne religije. Whitney piše: »U vremenu ranih veda žrtvovanje je još bilo uglavnom slobodan izraz pobožnosti, nije bilo vezano za poziv privilegovanih sveštenika, niti propisano u pojedinostima, već ostavljeno slobodnim impulsima onoga koji žrtvuje, uz himne i pesme iz Rg-vede i Sáma-vede da mu usta ne bi bila neaktivna dok njegove ruke pružaju božanstvu dar koji potiče iz njegovog srca…. Međutim, u toku vremena obred je dobijao sve više formalan karakter, postajući najzad tačno i do minuta propisano nizanje pojedinačnih postupaka; ne samo da su bili određeni stihovi koje je trebalo izgovarati za vreme obreda, nego je uspostavljen isto tako sistem iskaza, govornih formula, određenih da prate svaki pojedinačan postupak celog obreda, da bi izložili, opravdali, blagoslovili, dali mu simbolično značenje, ili slično…. Ove žrtvene formule dobile su ime yadus, od korena yad, žrtvovati…. Yađur-veda je stvoren od tih formula, delom u prozi delom u stihu, sređenih po redu koji je pogodan da odgovori upotrebi prilikom prinošenja žrtve.«
Zbirke Sama- i Yađur-veda morale su nastati vremenski između zbirke Rg-veda i perioda brahmana, kad je već bila potpuno uspostavljena ritualna religija. Atharva-veda dugo vremena nije imao prestiž vede, mada je za naše svrhe najbliži po značaju Rg-vedi, jer je kao i on istorijska zbirka sa samostalnim sadržajem. Jedan drugi duh prožima ovu zbirku vede, koja je tvorevina kasnije epohe u razvoju misli. U njoj se vidi rezultat kompromisa, koji su načinili Arijci iz epohe veda sa novim božanstvima i duhovima, u koje su verovali starosedeoci koje su oni polako pokoravali. Svaki veda sastoji se iz tri deia poznatih kao mantre, brahmane i upanišade. Zbirka mantra ili himna naziva se samhita. Brahmane obuhvataju pravila i dužnosti vere. Upanišade i aranvake čine one završne delove brahmana koji obrađuju filozofske probleme. Upanišade sadrže duhovnu osnovu celog poznijeg razvoja misli u Indiji. Od ranijih upanišada Aitareva i Kaušitaki pripadaju Rg-vedi, Kena i Ćhandogva Sama-vedi, lša i Taittiriva i Brhadaranvaka Yađur-vedi, a Prašna i Mundaka Atharva-vedi. Aranvakama je mesto između brahmana i upanišada, i kao što pokazuje njihovo ime određene su da služe kao predmeti meditacija onima koji žive u šumama. Brahmane obrađuju obrede koji se tiču starešine domaćinstva, ali kad se on u starosti povuče u šume potrebna je neka zamena za obrede, i to pružaju aranvake. Tu se meditira o simboličnim i duhovnim vidovima žrtvenog kulta, i ta meditacija zamenjuje prinošenje žrtve. Aranvake čine prelaznu sponu između rituala brahmana i filozofije upanišada. Dok su himne delo pesnika, brahmane su delo sveštenika, a upanišade meditacije filozofa. Religija prirode u himnama, religija zakona u brahmanama, i religija duha u upanišadama odgovaraju sasvim tačno trima velikim stupnjima hegelovske koncepcije razvoja religije. Mada su kasnije sva tri postojala istovremeno, nema sumnje da su se prvobitno razvila u uzastopnim periodima. Upanišade su u jednom smislu nastavak pobožnosti veda, ali u drugom predstavljaju protest protiv religije brahmana.
[...]

UČENJE VEDA
Kompetentni naučnici, za koje je ispitivanje ovih starih spisa životni zadatak, zastupaju različita mišljenja o duhu vedskih himni. Pfleiderer govori o »prvobitnoj, detinjski naivnoj molitvi Rg-veda.« Pictet zastupa mišljenje da su rg-vedski Arijci zastupali monoteizam, mada neodređen i primitivan. Roth i Dayänanda Sarasvati, osnivač Arya-samađa, slažu se sa tim gledištem. Ram Mohan Roy smatra da su bogovi veda »alegorične predstave atributa najvišeg božanstva.« Prema drugima, među kojima je i Bloomfield, himne Rg-veda su žrtvene kompozicije primitivnog naroda koji je pripisivao veliku važnost obrednim običajima. Bergaigne smatra da su u potpunosti alegorične. Čuveni indijski komentator Säyana prihvata naturalističko tumačenje bogova iz himna, koje podražavaju moderni evropski naučnici. Säyana tumači katkad himne u duhu poznije brahmanske religije.
Ne treba misliti da se ova različita mišljenja međusobno isključuju, jer ona samo dokazuju neujednačenu prirodu Rg-veda. To je delo koje predstavlja misli mnogih pokolenja mislilaca, i tako nosi u sebi različite naslage misli. Sigurno možemo reći da Rg-veda predstavlja religiju jednog doba koje još nije sofističko. Veliki broj himna je jednostavan i naivan i izražava religioznu svest duha još slobodnog od kasnije sofistike. Ima takođe himna koje pripadaju poznijem formalističkom i konvencionalističkom dobu brahmana. Naročito u poslednjoj knjizi ima nekih koje otelovljuju zrele plodove svesne refleksije o smislu sveta i čovekovom mestu u njemu. Neke himne Rg-veda karakteriše monoteizam. Nema sumnje da se u njima ponekad neki bogovi posmatraju kao različita imena i izrazi univerzalnog bića. Ali taj monoteizam nije onaj odsečan monoteizam modernog sveta.
Aurobindo Ghosh, veliki indijski naučnik-mistik, zastupa mišljenje da su vede prepune sugestija tajnih učenja i mističnih filozofija. On smatra bogove iz himna simbolima psiholoških funkcija. Surva znači, po njemu, inteligenciju, Agni volju, Soma osećanja. Veda je za njega misterijska religija, koja odgovara orfičkim i eleuzijskim verovanjima starih Grka. »Hipoteza koju ja predlažem jeste da Rg-veda predstavlja značajan dokument preostao nam iz ranog perioda ijudske misli, od koga su istorijske eleuzijske i orfičke misterije sačuvale samo neznatne ostatke, a kad je spiritualno i psihološko znanje čoveka bilo skriveno, iz sada teško objašnjivih razloga, velom konkretnih, materijalnih figura i simbola koji su smisao čuvali od pogleda profanih a otkrivali ga posvećenima. Jedan od osnovnih principa mistika bio je nepovredivost i tajnost samosaznanja i istinitost saznanja bogova. Oni su mislili da ova mudrost nije pogodna, a možda je čak i opasna za običan ljudski duh, ili, ako se otkrije prostim i neprečišćenim dušama, svakako je sklona izvrtanju, zloupotrebi i gubitku vrline. Otuda su mistici pomagali jednu spoljašnju pobožnost, efektivnu ali nesavršenu za profane, i jednu unutrašnju disciplinu za posvećene, i oblačili su svoj govor u reči i slike koje su imale istovremeno spiritualno značenje za odabrane a konkretno za masu prostih vernih. Himne veda su zamišljene i izgrađene na ovim principima.«?
Pošto nalazimo da je ovo gledište suprotno ne samo modernim tumačenjima evropskih naučnika, nego isto tako i tradicionalnim interpretacijama Savane i sistema prva-mimamsa,autoriteta u interpretaciji veda, moramo oklevati da pođemo za primerom Aurobinda Ghosha, ma kako ingeniozno bilo njegovo gledište. Nije verovatno da ceo napredak indijske misli predstavlja samo neprekidno udaljavanje od najviših duhovnih istina iz himna veda. Više odgovara onome što znamo o opštoj prirodi ljudskog razvoja, a lakše je to i priznati, da su poznije religije i filozofije proistekle iz grubih sugestija i elementarnih moralnih ideja i spiritualnih težnji mladog duha, nego da su one degradacija prvobitnog savršenstva. Za tumačenje duha vedskih himna mi nameravamo da usvojimo gledište izgrađeno o njima u brahmanama i upanišadama, koje su se pojavile neposredno za njima. Ova dva poznija dela predstavljaju nastavak i razvoj gledišta iz himna. Može se naći napredak od obožavanja spoljašnjih prirodnih sila ka oduhovljenoj religiji upanišada, lako razumljiv prema zakonu normalnog razvoja religije, — na celoj zemlji čovek polazi od spoljnog i napreduje prema unutrašnjem — jer upanišade ne vode računa o ranom obožavanju prirode već razvijaju jedino sugestije najviše religije koju sadrže vede. Ovako tumačenje se potpuno slaže sa modernom istorijskom metodom i naučnom teorijom o ranoj ljudskoj kulturi, a u skladu je i sa klasičnim indijskim gledištem koje je izložio Savana.
[...]
FILOZOFSKE TENDENCIJE
U Rg-vedi nalazimo strasne iziive jednostavnih ali pesničkih duša koje traže pribežište pred upornim pitanjima o smislu i spoljnim stvarima. Himne su filozofske do te mere da pokušavaju da objasne misterije sveta ne pomoću nekog nadljudskog uviđanja ili izvanrednog otkrovenja, već jedino svetlošću ničim nepomućenog razuma. Duh koji se otkriva u himnama veda nije jednog određenog tipa. Bile su to pesničke duše koje su prosto razmišljale o lepotama neba i čudima zemlje i olakšavale teret svojih muzikalnih duša komponujući himne. Plodovi takve pesničke svesti bili su indoiranski bogovi Dyaus i Varuna, Ušas, Mitra i drugi. Drugi, koji su bili življeg temperamenta, pokušali su da podese svet svojim sopstvenim ciljevima. Saznanje sveta koristilo im je kao putovođ u životu. U danima borbe i pobede pojmovno su uobličena takva korisna, utilitaristična božanstva kao što je Indra. Istinski filozofski impuls, želja da se upozna i razume svet zbog njega samoga, pojavio se već pri kraju ovog perioda bure i oluje. Tada su ljudi počeli da sumnjaju u bogove koje su u neznanju obožavali, i da razmišljaju o tajnama života. Upravo u to doba su postavljena pitanja na koja čovekov duh nije mogao da pruži zadovoljavajući odgovor. Vedski pesnik uzvikuje: »Ja ni sam ne znam šta sam ja upiavo; moj duh luta, tajanstven i ograničen.«
Iako se tek na kasnijem stupnju javljaju zameci prave filozofije, ipak je veoma poučan pogled na život koji se refiektuje u poeziji i praksi vedskih himna. Kao što istorijska legenda prethodi arheologiji, alhemija herniji, i astrologija astronomiji, isto tako mitologija i poezija prethode filozofiji i nauci. Filozofski impuls nalazi svoj prvi izraz u mitologiji i religiji. U njima nalazimo odgovore na pitanja o krajnjoj egzistenciji u koju veruje narod uopšte. To su proizvodi mašte, i u njima se mitski uzroci smatraju za uzroke stvarnog sveta. Ukoliko razum postepeno dobija prevagu nad maštom, prave se pokušaji da se upozna trajna osnova iz koje proističu stvari u svetu. Kosmološke spekulacije zauzimaju mesto mitoloških pretpostavki. Neizmenljivi elementi sveta pretvaraju se u božanstva, i tako se kosmologija meša sa religijom. Na ranim stupnjevima mišljenja, kakve nalazimo u Rg-vedi, mitologija, kosmologija i religija su izmešane. Biće interesantno opisati ukratko gledišta himna u četiri poglavlja: teologije, kosmologije, etike i eshatologije.
[...]

KOSMOLOGIJA
Mislioci veda nisu bili ravnodušni prema filozofskim pitanjima o poreklu i prirodi sveta. U svome traženju poslednje osnove svih promenljivih stvari oni su kao stari Grci uzimali vodu, vazduh i dr. kao praelemente iz kojih je sastavljena raznovrsnost sveta. Govorilo se za vodu da se razvija u svet snagom vremena, samvatsare ili godine, želje ili kame, inteligencije ili puruše, toplote ili tapasa. Ponekad se sama voda izvodi iz noći ili haosa, famama ili vazduha. U Rg-vedi X. 72 kaže se da je osnova sveta aga; ili nebiće, sa kojim se identifikuje Aditi, beskonačno. Sve što postoji jeste diti;’ ili konačno, dok aditi, beskonačno, ne postoji. Iz beskonačnoga proističe kosmička snaga, mada se za nju kaže katkad da je izvor samog beskonačnog. Međutim, ove teorije brzo su se povezivale sa nefizičkim, a fizika združena sa religijom postala je metafizika.
Na stupnju pluralizma neki bogovi su smatrani kao tvorci vasione, kao Varuna, Indra, Agni, Višvakarman. Način stvaranja se shvata različito. Za neke bogove se pretpostavlja da grade svet kao što drvodelja pravi kuću. Postavilo se pitanje kako se nalazi drvo ili građa od koje se stvara ta građevina. Na jednom docnijem stupnju se odgovara da je brahman drvo i građa od koje su stvoreni nebo i zemlja. Ovde-onde se takođe sugeriše koncepcija o organskom rastenju ili razvoju. Ponekad se kaže da bogovi stvaraju svet snagom prinesenih žrtava. Ovo verovatno pripada poznijem stupnju vedske misli. Kad dođemo do stupnja monoteizma javlja se pitanje da li je bog stvorio svet iz svoje sopstvene prirode, bez ikakve preegzistentne materije, ili svojom moći obrađujući večnu preegzistentnu materiju. Prvo gledište vodi nas višoj monističkoj koncepciji, dok drugo ostaje na nižem monoteističkom stupnju; oba ova gledišta nalazimo u himnama veda. U X. 121 imamo iskaz da je jedan svemoćni bog stvarao svet iz preegzistentne materije. Hiranyagarbha je proistekao u početku iz velike vode koja je preplavila celu vasionu. On je razvio lepi svet iz bezobličnog haosa koji je jedino postojao. Ali se pojavilo pitanje: kako se to dogodilo da je haos stvorio Hiranyagarbhu? Kakva je to nepoznata sila ili zakon razvoja koji je doveo do toga da on bude stvoren? Ko je tvorac prvobitnih voda? Prema Manuu, Harivamši i puranama bog je bio tvorac haosa. On ga je stvorio svojom voljom, i postavio je u njega jedan zametak koji je postao zlatna klica u kojoj je on sam rođen kao Brahma ili bog tvorac. »Ja sam Hiranyagarbha, sam vrhovni duh koji se prikazuje u obliku Hiranyagarbhe«.Tako dve večno koegzistentne supstancije izgleda da su postale evolucijom prvobitno jednog supstrata. To je tačno teorija jedne poznije himne zvane Hasadiya, koju je prepevao Max Muller.
»Tada nije bilo ni onoga što jeste niti onoga što nije; nije bilo nebeskog svoda niti
nebesa iza njega. Šta je pokrivalo? Gde je ono bilo i u čijem okrilju? Da li
je voda bila duboki bezdan (u kome ono leži)?
Nije bilo smrti, pa zato ništa nije bilo besmrtno. Nije bilo svetlosti (razlike) između
noći i dana. Ono Jedno je svojom snagom disalo bez daha; osim njega
ničeg drugog nije bilo.
Bila je tama, u početku je sve ovo bilo more bez svetlosti; klica koja je ležala pokrivena ljuskom,
ono Jedno rođeno je snagom toplote (tapas).
Ljubav je pobedila u početku; ona bejaše seme koje klija iz duha; pesnici, tražeći u
svom srcu, nađoše mudrošću vezu onoga što jeste u onome što nije. Da li je
zraka koja se širila bila ispod ili iznad? Bili su tada nosioci semena, bile su
moći, vlastita snaga ispod a volja iznad.
Ko to onda zna, ko je to ovde objavio, otkuda je rođeno ovo stvorenje? Bogovi su se
javili posle toga stvaranja; ko onda zna otkuda je proisteklo? Onaj od koga
je poteklo to stvorenje da li ga je stvorio ili ne; Najviši svevideći u najvišem nebu, on možda zna,
ili čak ni on ne zna?«
U ovoj himni nalazimo reprezentovanu najrazvijeniju teoriju stvaranja. Prvobitno nije bilo ni postojanja niti nepostojanja. Tada nije bilo postojanja u njegovom pojavnom izgledu. Zbog toga ga ne možemo zvati nepostojanjem, jer je ono pozitivno biće iz koga proishodi sve što postoji. Prvi stih himne pokazuje neadekvatnost naših kategorija. Apsolutnu stvarnost, koja je u osnovi celog sveta, ne možemo obeležiti ni kao onu koja postoji niti kao onu koja ne postoji. To Jedno disalo je bez daha svojom sopstvenom snagom.Ništa drugo izvan njega nije postojalo. Kao prvi uzrok svega ono je starije nego ceo svet sa Suncem, Mesecom, nebom i zvezdama. Ono je izvan vremena, iznad prostora, iznad starosti, iznad smrti i iznad besmrtnosti. Ne možemo izraziti šta je ono, već jedino da postoji. Takva je prvobitna neuslovljena osnova svega bića. U okviru te apsoiutne svesti natazi se prvo činjenica potvrđivanja i!i postavijanja primarnog ja. To odgovara logičkom zakonu identiteta — A je A, čije važenje pretpostavlja prvobitno samopostavljanje. Mora istovremeno da postoji takođe jedno ne-ja, kao korelat za ja. Ja se suprostavlja ne-ja, što odgovara tvrđenju »A nije B«. Ja će biti prazna afirmacija, čista apstrakcija, sve dok nema nečeg drugog čega je ono svesno. Ako nema nečeg drugog ne postoji ni ja. Ego pretpostavlja non-ego kao svoj uslov. Ova suprotnost između ja i ne-ja primarna je antiteza, a poreklo njegovog proizlaska iz apsolutnoga mogućno je — kako se kaže — blagodareći tapasu. Tapas je upravo »ono što hita napred«, spontano »izrastanje«, projekcija bića u egzistenciju, impuls koji stvara energiju, unutrašnja duhovna gorljivost apsolutnoga. Na osnovu toga tapasa ostvaruje se biće i nebiće, ja i ne-ja, aktivni puruša i pasivna prakrti, formativni princip i haotična materija. Ostatak evolucije proističe iz međusobnog uticanja ova dva suprotna principa. Prema himni, želja čini tajnu postojanja sveta. Želja ili kama je znak samosvesti, zametak duha, mannaso-retah. Ona je osnova svakog napretka, podstrek progresa. Samosvesno ja ima želje koje se razvijaju u njemu na osnovu prisustva ne-ja. Zelja je više nego misao. Ona predstavlja intelektualnu uzbuđenost, osećanje nedostatka, kao i aktivni napor. Ona je spona koja vezuje postojeće sa nepostojećim. Nerođena, večna, jedna — probija se u samosvesnog Brahmu sa njemu suprotnom materijom, mrakom, nepostojanjem, ništavilom, haosom. Želja je suštastvena osobina ovog samosvesnog puruše. Poslednja fraza »ko veda?« (»Ko zna«) pokazuje tajnu stvaranja, koja je probudila kasnije mislioce da je nazovu waya.
Ima himna koje se zaustavljaju na dva principa, puruša i prakrti. U odeljku X. 82. 5—6 himne upućene Višvakarmanu čitamo kako se govori da su vode mora sadržale prvu ili primordijalnu klicu. Taj prvi zametak je jaje sveta koje pliva po iskonskim vodama haosa, princip je životne vasione. Iz njega proističe Višvakarman, prvorođeni vasione, tvorac i graditelj sveta. Te vode odgovaraju haosu kod Grka, izrazu »bez obličja i pusta« iz Knjige postanja, sa bezgraničnom voljom koja miruje na njima. Želja, volja, samosvest, duh, vak ili reč, sve su to osobine bezgranične inteligencije, ličnog boga koji razmišlja nad vodama Naravane koji počiva na večnom ananti. To je bog iz Knjige postanja koji kaže: »Neka bude, i bi«. »On je pomislio: ja ću stvoriti svetove, i onda je stvorio ove različite svetove, vodu, svetlost i drugo.« Međutim Nasadiya-himna svladava dualističku metafiziku jednim višim monizmom. Ona postavlja prirodu i duh kao dva vida jednog apsolutnog. Samo apsolutno nije nisvest o sebi niti nešto drugo, ni samosvesnost tipa ja, niti nesvesnost tipa ne-ja. Ono je nešto iznad obadva. Apsolutno je svest koja transcendira. Suprotnost se razvija u njemu samome. Prema tom objašnjenju stupnjevi stvaranja, ako se prenesu u savremene izraze, jesu ovi: 1. najviše apsolutno; 2. Prosta samosvest: ja sam ja; 3. granica samosvesti u obliku drugoga.
To ne znači da postoji neka određena tačka od koje apsolutno počinje svoj razvoj. Jer stupnjevi su samo logički a ne hronološki sukcesivni. Ego implicira non-ego i stoga ne može da mu prethodi. Niti može non-ego da prethodi ego. Isto tako apsolutno ne može da bude bez aktivnog tapasa. Vanvremeno celo uvek se javlja u nizovima postajanja, i taj proces će se nastaviti dok se svest o sebi ponovo apsolutno ne utvrdi u raznovrsnom sadržaju iskustva, što nikad neće biti. Tako u svetu nikad nema mirovanja. Himna nam prikazuje kako se zbiva stvaranje, ali ona ne govori zašto se ono vrši. Ona izlaže činjenicu stvaranja.
Vidimo jasno da u himnama Rg-veda nema osnova za neku koncepciju o nestvarnosti sveta. Svet nije besciljna fantazma, već je upravo evolucija boga. Gde god se javlja reč maya, ona se upotrebljava jedino da obeleži moć ili snagu: »Indra pomoću maye brzo menja svoje oblike«.Ipak se katkad maya i njeni derivati: mayn, mayavant, upotrebljavaju da obeleže volju demona, a taj izraz nalazimo takođe upotrebljen u značenju iluzije ili privida. Glavna tendencija Rg-vede je naivni realizam. Pozniji indijski mislioci razlikuju pet elemenata: etar ili akaša, vazduh, vatra, voda, zemlja. Ali Rg-veda pretpostavlja samo jedan: vodu. To je prvobitna materija iz koje se sve druge postepeno razvijaju.
Očigledno je da bi bilo neispravno misliti da je prema himni o kojoj je reč prvobitno postojalo nebiće iz koga je proisteklo biće. Prvo stanje nije bilo apsolutno nepostojanje, jer himna dopušta realnost jednog koje diše svojom snagom bez daha. To je njihov način opisivanja apsolutne realnosti, logičke osnove cele vasione. Biće i nebiće, dva korelativna pojma, ne mogu se primeniti na Jedno, koje je iznad svake suprotnosti. Nebiće samo znači da sve što sada vidljivo postoji onda nije postojalo kao zasebno. U X. 72. 1. kaže se: »Ono što postoji proisteklo je iz onoga što ne postoji.« Čak i ovde to ne znači da biće dolazi iz nebića, nego jedino da izdvojeno biće dolazi iz neizdvojenog bića. Zato se ne slažemo sa gledištem da je ta himna »polazna tačka filozofije prirode koja se razvila u samkhya sistem«.
Stvaranje sveta se katkad trasira do nekog prvobitnog materijala. U Puruša-suktii nalazimo da su bogovi stvoritelji sveta, dok materijal od koga se svet stvara čini telo velikog Puruše. Akt stvaranja se tretira kao žrtvovanje u kome je Puruša žrtva. »Puruša je ceo ovaj svet, ono što je bilo i što će biti.« Kad se antropomorfizam jednom javi ne može se zaustaviti, a imaginacija Indijaca opisuje veličinu boga dajući mu ogromne dimenzije. Pesnički duh začarava veliku kompoziciju ističući jedinstvo celine, sveta i boga. Međutim, ta himna nije u sukobu sa teorijom gore opisanog stvaranja sveta iz jednog apsolutnog. Štaviše i prema toj himni ceo svet je uslovljen samorazdvajanjem apsolutnoga na subjekt i objekt, na Purušu i prakrti. Samo je ta ideja izražena u nešto grubljoj alegoriji. Najviša stvarnost postaje aktivni Puruša, jer se kaže: »Puruša je rodio Virâta, a Virât opet Purušu«. Tako je Puruša roditelj, ali isto tako i rođeni. On je apsolutno, ali on je i samosvesno ja.
[...]

ETIKA
Kad se obratimo etici Rg-vede vidimo od koliko je velike važnosti pojam rta. To je anticipacija zakona karme, jedne od specifičnih odlika indijske misli. To je zakon koji prožima ceo svet, kome se moraju pokoravati svi bogovi i ljudi. Ako u svetu ima zakona, on mora da se izrazi. Ako se zbog neke slučajnosti njegovi uticaji ne obelodanjuju ovde na zemlji, oni moraju doći do izvršenja na bilo kom drugom mestu. Gde ima zakona tu su nered i nepravda samo privremeni i delimični. Trijumf zla nije apsolutan. Neuspeh dobra ne mora da izaziva očajanje. Rta nam pruža moralni standard. On predstavlja univerzalnu suštinu svih stvari. On je satya, ili istina stvari. Nered ili an-rta samo je laž, suprotnost istini. Dobri su oni koji idu putem rte, istinitog i sređenog. Sređeno ponašanje naziva se istiniti vrata. Vratani su životni putevi dobrih ljudi koji idu putem rte. Postojanost je glavna odlika dobrog života. Dobar čovek iz veda ne menja svoj put. Varuna, kao savršeni primer sledbenika rte, ne menja svoje puteve; on je dhrita-vrata. Kad je obred dobio veći značaj rta je postao sinonim za yađna ili žrtvenu svečanost.
Pošto su nam pružile opšte obaveštenje o idealnom životu, himne iznose pojedinosti moralnog života. Bogovima se treba moliti. Obavezno je vršiti obrede.Vede pretpostavljaju vrlo usku i intimnu vezu između ljudi i bogova. Čovek ima da vodi život pred okom božjim. Osim dužnosti prema bogovima, postoje i družnosti prema čoveku. Zahteva se dobrota prema svakome; gostoprimstvo se ubraja u velike vrline. »Ne smanjuju se bogatstva onoga koji daje . . . Neće naći utehe čovek koji ima hrane ali je okorela srca prema slabom čoveku koji moli za jelo, prema nevoljniku koji mu dolazi (za pomoć), i ide samo za svojim zadovoljstvom, čak pred njim«.Kao poroci zabranjeni su magija, čarobnjaštvo, zavođenje i preljuba.Kocka je prokažena. Vrlina znači slaganje sa zakonom božjim, koje uključuje ljubav prema čoveku. Greh je neposlušnost prema tome zakonu. »Ako smo grešili prema čoveku koji nas voli, ili smo učinili nažao prijatelju ili drugu, ako smo ikad naneli nepravdu susedu koji je živeo sa nama ili čak strancu, o, gospode! oslobodi nas greha ovog prestupa!«Neki od bogova ne mogu se nikakvim žrtvama nagovoriti niti odvratiti od puteva pravde. »Kod njih se ne može razlikovati ni desno ni levo ni prednje ni zadnje. Oni ne žmure niti spavaju, oni prožimaju sve stvari; oni skroz vide kako dobro tako i zlo; sve, čak i ono najdalje, njima je blizu; oni preziru smrt i kažnjavaju je, izdržavaju i pomažu sve što živi.«
Ima takođe znakova o asketskim težnjama. Kaže se da je Indra pobedio nebesa askezom. Ali asketizam nije tu dominantno obeležje. U himnama nalazimo veliko uživanje u lepotama prirode, njenoj veličini, njenom sjaju i patosu. Pobuda za prinošenje žrtava je u ljubavi prema svemu dobrome u svetu. Tu još imamo duboko uživanje u životu i svet nezaražen melanholičnom sudbinom. Ipak nisu nepoznati slučajevi asketske prakse. Post i uzdržavanje smatraju se kao sredstva za postizanje raznih natprirodnih moći. Kaže se da su u stanju ekstaze bogovi ušli u čoveka.Najranije pominjanje ekstatičkog stanja asketskih mudraca imamo u Rg-vedi X.136.
U Puruša-sukti naiazi se prvi put spomenuta podela indijskog društva na četiri klase. Da bismo razumeli prirodni put koji je doveo do ovog uređenja moramo se setiti da su arijski osvajači bili odeljeni od pobeđenih plemena Indije razlikama krvi i rasom predaka. Svi Arijci po rođenju pripadali su jednoj klasi, budući da je svaki bio sveštenik i vojnik, trgovac i zemljoradnik. Sveštenstvo nije činilo privilegovani red. Složenost života dovela je kod Arijaca do podele na klase. Mada je u početku svaki čovek mogao da prinosi žrtve bez ičijeg posredovanja, ipak su se sveštenici i aristokratija odelili od proletarijata. Prvobitno se pojam vaišya odnosi na ceo narod. Kao što ćemo videti, kad je prinošenje žrtava dobilo veliki značaj, kad je sve veća složenost života učinila potrebnom podelu, neke porodice koje su se odlikovale učenošću, mudrošću, pesničkim i spekulativnim darovima, postale su pod nazivom purohita ili »onaj koji je napred«, zastupnici u molitvama. Kad se religija veda razvila u tačno određene obrede, te porodice su se formirale u zasebnu klasu. S obzirom da je ta klasa imala veliku ulogu čuvanja tradicije Arijaca, ona je bila oslobođena potrebe da se bori za opstanak. Jer oni koji su uvučeni u grozničavu životnu borbu ne mogu imati slobodu i mir potreban za razmišljanje. Tako se pojavila jedna klasa koja se bavila samo duhovnim stvarima. Brahmani nisu sveštenici obavezni da zastupaju utvrđena učenja, već intelektualno plemstvo zaduženo da neguje viši život naroda. Kraljevi koji su postali zaštitnici učenih brahmana bili su kšatrive ili prinčevi koji su čuvali poredak toga doba. Reč kšatriva dolazi od kaštra, »vlast«, »uprava«. Ona ima isto značenje u vedi, Avesti i u persijskim zapisima. Ostali Arijci su činili narod i nazivani su vaišya. Prvobitno je ta podela bila samo prema pozivu, ali je postepeno postala nasledna. U doba himna pozivi nisu bili ograničeni na određene kaste. Jedan stih govori o raznolikosti ljudskih ukusa i kaže: »Ja sam pesnik, moj otac je lekar, moja majka je mlinarka«. Ima takođe mesta koja pokazuju da moć brahmana stalno raste. »U svome domu on živi mirno i udobno, njemu uvek bogato pritiče sveta hrana, narod mu dobrovoljno ukazuje poštovanje — kralj kod koga brahman uživa prednost«.Oni koji su pripadali učenim zanimanjima, oni koji su ratovali i oni koji su trgovali — svi su pripadali jednoj zajednici koja je dubokim jazom bila odvojena od pobeđenih rasa, grupisanih u dve posebne grupe: a. Dravide, neku vrstu četvrtog staleža, i b. Urođenička plemena. Podela na Arijce i Dasyu izvršena je prema rasi i zasnovana na krvi i poreklu. Nekad se kaže da su šudre oni urođenici koje su Arijci preobratili i prihvatili, dok su panćame oni urođenici sa kojima se to nije desilo. Drugi opet zastupaju mišljenje da su Arijci imali šudre u svojim sopstvenim naseljima još pre silaska u južne delove Indije. Nije lako odlučiti se za jednu od ove dve suprotne hipoteze.
Sistem kasta zaista nije ni arijski niti dravidski; zaveden je da odgovori potrebama toga doba, kad su pripadnici raznih rasa bili prinuđeni da žive u zajednici i slozi. Tada je to bilo spas za zemlju, bez obzira na sadašnji izgled stvari. Jedini način da se sačuva kultura jednog naroda koji je bio u velikoj opasnosti da ga apsorbuje sujeverje velikog broja urođenika, bio je da gvozdenim osiguračima utvrdi postojeće razlike kulture i rase. Nažalost, ova zamisao da se spreči opadanje i smrt društvene organizacije postala je zapreka za njen dalji razvoj.Kastinske prepreke nisu pokazale nikakve znake slabljenja ni onda kad je to bilo neophodno za dalji napredak. Mada su one doprinosile čuvanju društvenog poretka, one nisu mogle da pomognu napredak naroda kao celine. Ali to nam ne daje pravo da osudimo kastinski sistem u njegovom prvobitnom obliku. Samo takav poredak omogućio je tada da nekoliko rasa žive u zajednici i jedna pored druge bez uzajamne borbe. Indija je mirnim putem resila međurasni problem koji su drugi narodi rešavali ognjem i mačem. Kad su evropske rase pobeđivale druge one su se starale da unište njihovo ljudsko dostojanstvo i pogaze njihovo samopoštovanje. Kastinski sistem Indijaca iz doba veda omogućio im je da očuvaju integritet i nezavisnost kako pobedničkih tako i pobeđenih rasa i da stvore uzajamno poverenje i slobodu.
[...]

ESHATOLOGIJA
Vedski Arijci ušli su u Indiju ponosni na svoju snagu i radosni zbog pobede. Oni su voleli život u njegovoj punoći. Stoga nisu ni pokazivali veliki interes za budućnost duše. Život je za njih bio sjajan i veseo, slobodan od svih nemira zlovoljnog duha. Oni nisu voleli smrt, želeli su za sebe i svoje potomstvo život stogodišnjaka.Nisu imali posebna učenja o životu posle smrti, mada misaoni ljudi nisu mogli izbeći neke neodređene koncepcije o nebu i paklu. Pomisao na ponovno rađanje bila im je još daleko. Arijci iz doba veda bili su ubeđeni da smrt ne znači kraj svega. Posle noći — dan, posle smrti — život. Bića koja su jednom postojala ne mogu nikad prestati da postoje. Ona moraju negde da postoje, možda u oblasti zalazećeg sunca, gde vlada Yama. Čovekova mašta sa njegovim jezivim strahom od smrti još nije bila pretvorila Yamu u strašnog gospodara osvete. Yama i Yami su prvi smrtni koji su ušli u drugi svet da zagospodare njime. Kad neki čovek umre pretpostavlja se da dolazi u carstvo Yame. Yama je našao za nas jedno mesto, jedan dom koji nam ne može biti oduzet. Kad duša odbaci telo ona dobija sjajan duhovni oblik i odlazi u prebivalište bogova, gde Yama i preci žive večno. Veruje se da mrtvi odlaze u taj raj prelazeći preko vode i mosta.Jedno pominjanje puteva predaka i bogova nalazi se u X.88.15. To možda, kao što je sugerirano, dolazi od razlike pravaca kojima se dim penje pri spaljivanju mrtvih i prinošenju žrtava. Ipak, ova razlika je još u nerazvijenom obliku.
Duže umrlih nalaze se na nebu, gde uživaju sa Yamom. One tamo vode život sličan našem. Radosti neba su radosti zemlje, samo usavršene i pojačane. »Ove sjajne stvari su deo onih koji pružaju darove; njima sija sunce na nebu; oni postižu besmrtnost; oni produžavaju svoj život. «U slici veda o budućem životu akcenat katkad pada na čulnost. Ali, kako Deussen primećuje: »Čak i Isus predstavlja nebesko carstvo kao svečani skup, na kome se sedi za stolom i pije vino, a čak Dante i Milton nisu mogli drugačije no da pozajme sve boje za svoje slike iz ovog zemaljskog sveta«. Verovalo se da bogovi po- staju besmrtni snagom wwe. Cilj je naših napora da postanemo slični bogovima. Jer bogovi žive u duhovnom raju, uživajući neku vrstu čistog blaženstva. Oni ne znaju za glad niti žeđ, ne žene se niti udaju. U idealnim opisima drugog sveta odavde nadalje javlja se suprotnost između života na zemlji i života posle njega. Blaženi bogovi žive večno. Mi smo deca dana. Bogovi su srećni na nebu gde vlada Yama; naša sud- bina na zemlji je bedno vegetiranje. Šta bi trebalo raditi da postignemo besmrtnost? Moramo prinositi žrtve bogovima, jer besmrtnost je dobrovoljni dar sa nebesa onima koji se boje bogova. Dobar čovek koji poštuje bogove postaje besmrtan. »Mudri Agni! Smrtni koji umilostivi tebe postaje mesec na nebu!« Već u tome oseća se teškoća. Da li on postaje mesec ili postaje Arao mesec? Savana to objašnjava na ovaj način: »On postaje kao mesec, koji se svačemu raduje«.Drugi misle da on stvarno postaje mesec. Ima znakova da su Arijci iz doba veda verovali u mogućnost da se posle svoje smrti sretnu sa precima.
Javlja se pitanje šta će biti sa nama ako ne poštujemo bogove. Da li zajedno sa nebom postoji i pakao, naročito mesto za moralne prestupnike, jeretike, koji ne veruju u bogove? Ako je nebo određeno jedino za pobožne i dobre, onda zle duše ne mogu da nestanu posle smrti, a ne mogu postići ni nebo. Zato je pakao neophodan. Slušamo o Varuni kako baca grešnika u mračni ponor odakle se ovaj nikad ne vraća. Indru mole da preda mraku čoveka koji vređa njegovog obožavaoca. Kaže se da je sudbina zlog čoveka da padne u taj mrak ponora i iščezne. Još ne nailazimo na grotesknu mitologiju pakla i njegovih strahota, čiji opis daju poznije purane. Zakon je: nebo za pravednika, pakao za grešnika. Nagrada sleduje pravednosti, kazna grešnom ponašanju. Ja ne mislim da tužne oblasti zavijene u mrkli mrak čine jedini svet u kome mi živimo i u koji odlaze neznalice posle smrti, iako je to Deussenovo gledište. Mi do sada još nemamo nagoveštaje o samsary. ili čak o stupnjevima sreće. U Rg-vedi se nalazi jedno mesto koje glasi: »Pošto je završio sve što je imao da uradi on je ostareo i otišao odavde; otišavši odavde on se ponovo rodio; to je treće rođenje.« Ovakvo shvatanje upućuje na teoriju veda po kojoj se svaki čovek rađa tri puta: prvi put kao dete, drugi put duhovnim vaspitanjem, treći put posle smrti. Srećemo se tu sa verom u dušu koja se pokazuje kao pokretački princip života. U knjizi X. 58 duša jednog čoveka koji se prividno nalazi u besvesnom stanju poziva se da mu se vrati
sa drveća, sa neba i sunca. Očevidno je da se tada mislilo da duša može biti odvojena od tela u izvesnim nenormalnim slučajevima. Ipak, sve to ne znači da su Arijci u doba veda imali pojmove o ponovnom rođenju.
(Sarrvepali Radakrišnan: Indijska filozofija)