POREKLO APAČA

DAVORKA I NJEN SVIJET

(onako kako je to ispričao Džeronimo)





U početku svet beše prekriven tamom. Ne beše ni Sunca, ni dana. U večnoj noći nije bilo ni Meseca, ni zvezda.

Međutim, postojale su sve vrste zveri i ptica. Među zverima behu
strašna, bezimena čudovišta, zatim zmajevi, lavovi, tigrovi, vukovi,
lisice, dabrovi, veverice, pacovi, miševi, kao i sve vrste gmizavaca,
kao što su gušteri i zmije. Ljudski rod nije mogao da se razvija jer su
zmije i zveri uništavale svako ljudsko potomstvo.

Sva stvorenja imala su moć govora i bila su obdarena razumom.

Postojala su dva plemena: ptice, ili pernato pleme, i zveri. Ptice je vodio njihov poglavica orao.

Ova plemena često su većala. Ptice su želele da se pusti svetlost, a
zveri su to uporno odbijale. Na kraju, ptice povedoše rat protiv zveri.

Zveri behu naoružane toljagama, ali orao je podučio svoje pleme kako da
koristi luk i strele. Zmije su bile toliko lukave da ih je bilo nemoguće
ubiti. Jedna od njih sakrila se u strmom stenju planine u Arizoni.
Njene oči (pretvorene u sjajno kamenje) mogu i danas da se vide u toj
steni. Kada bi bili ubijeni, medvedi bi se pretvarali u nekoliko drugih
medveda tako da ih je bilo sve više. Ni zmaj nije mogao da bude ubijen,
jer je bio prekriven četvorostrukim oklopom od rožnatih krljušti koji
strele nisu mogle da probiju. Jedno od najstrašnijih i najopakijih
čudovišta (koje je bilo bezimeno) bilo je otporno na strele, pa je orao
visoko uzleteo noseći okrugao, beo kamen, koji je ispustio da padne na
glavu ovog čudovišta, ubijajući ga na mestu. Ovaj kamen je zbog toga
prozvan svetim. Borili su se mnogo dana, ali na kraju su ptice ipak
odnele pobedu.

Kada se rat završio, iako su neke zle zveri preživele, ptice su mogle da
kontrolišu veće i svetlost je puštena. Ljudski rod mogao je nesmetano
da živi i napreduje. Poglavica u ovoj dobroj borbi bio je orao i ljudi
su nosili njegovo perje kao znak mudrosti, pravde i moći.

Među malobrojnim ljudima bila je i jedna žena blagoslovena mnoštvom dece
koju su zveri uvek ubijale. Ako bi ona na neki način uspela da ih
prevari, došao bi zmaj, koji je bio mudar koliko i zao, i pojeo bi njenu
odojčad.

Posle mnogo godina žena je rodila sina oluje i sakrila ga u duboku
pećinu. Zatvorila je ulaz u pećinu i na tom mestu upalila logorsku
vatru. Tako je detetovo skrovište bilo sakriveno, a njemu toplo. Žena je
svakodnevno sklanjala vatru i silazila u pećinu u kojoj se nalazio
krevetac da nahrani svoje dete, a onda bi se vratila i ponovo zapalila
vatru.

Zmaj je često dolazio i ispitivao je, ali ona bi odgovarala: Nemam više dece, sve si ih pojeo.

Kada je dečak malo porastao, nije hteo da stalno boravi u pećini; želeo
je da trči i da se igra. Jednom prilikom zmaj je video njegove tragove.
Pošto nije mogao da pronađe dečakovo skrovište stari zmaj se zbunio i
razjario. Rekao je da će da uništi detetovu majku jer mu nije otkrila
gde se ono nalazi. Jadna majka bila je na mukama; nije mogla da oda
sopstveno dete, ali je znala koliko je zmaj moćan i lukav, pa je živela u
stalnom strahu.

Ubrzo posle toga dečak je rekao da želi da ide u lov. Majka to nije
mogla da odobri. Ispričala mu je o zmaju, vukovima i zmijama. Ipak on
reče: Idem sutra.

Na dečakov zahtev, njegov stric (koji je bio jedini čovek koji je tada
živeo) napravio mu je mali luk i nekoliko strela, pa su njih dvojica
sledećeg dana krenuli u lov. Pratili su trag jelena daleko u planini i
dečaku je na kraju uspelo da ubije jednog mužjaka. Stric mu je pokazao
kako da uštavi kožu i ispeče meso. Ispekli su dva zadnja čereka, jedan
za dečaka, a drugi za strica. Kada je meso bilo spremno, stavili su ga
na grmlje da se hladi. Upravo tada pojavio se ogromni zmaj. Dečak se
nije uplašio, ali stric se skamenio od straha, tako da nije mogao ni da
govori ni da se pomeri.

Zmaj je uzeo dečakov čerek mesa i odneo ga na stranu. Stavio je meso na drugi grm i seo
pored njega. Tada je rekao: Evo deteta koje sam tražio. Dečače, lep si i
debeo, pa kada budem pojeo ovu divljač, poješću i tebe. Dečak je rekao:
Ne, nećeš me pojesti, a nećeš pojesti ni to meso. Otišao je do mesta na
kome je sedeo zmaj, uzeo meso i vratio ga na staro mesto. Zmaj reče:
Dopada mi se tvoja hrabrost, ali si glup; šta misliš da možeš da učiniš?
Pa, reče dečak, mogu da učinim dovoljno da bih se zaštitio, kao što ćeš
videti. Zmaj je tada ponovo preneo meso, a dečak ga je ponovo vratio.
Zmaj je uzimao meso četiri puta a kada ga je dečak četvrti put vratio,
rekao je: Zmaju, hoćeš li da se boriš sa mnom? Zmaj reče: Da, na koji
god način želiš. Dečak reče: Staću sto koraka od tebe i tada možeš da me
četiri puta gađaš lukom i strelom, pod uslovom da tada zamenimo mesta i
da ja tebe gađam četiri puta. Dobro, reče zmaj. Stani tamo.

Zmaj je tada uzeo svoj luk koji je bio načinjen od velikog bora. Iz
tobolca je izvadio četiri strele; one su bile načinjene od mladih
sadnica bora; svaka je bila dugačka dvadeset stopa. Dobro je naciljao,
ali kada je odapeo strelu, dečak je uzviknuo i skočio u vazduh. Strela
se odmah raspala u hiljadu komadića, a dečak je stajao na vrhu sjajne
duge iznad mesta koje je zmaj ciljao. Duga je ubrzo nestala i dečak je
ponovo stajao na zemlji. To se ponovilo četiri puta, a onda je dečak
rekao: Zmaju, stani ovde; sada je na mene red da gađam. Zmaj reče: U
redu, tvoje male strele ne mogu da probiju moj rožnati oklop, a imam još
tri oklopa, samo gađaj. Dečak je odapeo strelu i pogodio zmaja u
predelu srca; prvi oklop od rožnatih krljušti spao je na zemlju. Svaka
sledeća strela pogađala je novi oklop sve dok zmajevo srce nije ostalo
otkriveno. Zmaj uzdrhta, ali nije mogao da se pomeri. Pre nego što je
odapeo i četvrtu strelu, dečak reče: Striče, okamenio si se od straha.
Nisi se pomerio. Dođi ovamo, ili će zmaj pasti na tebe. Stric potrča ka
njemu. Dečak tada odape dobro usmerenu strelu i ona pogodi zmaja pravo u
srce. Uz strašnu riku zmaj poče da se valja niz planinski obronak i
kroz četiri bezdana završi u kanjonu na dnu.

Odjednom, na planine se stuštiše olujni oblaci, blesnuše munje, zatutnji
grmljavina i poče da pada kiša. Kada je oluja prošla, duboko u kanjonu
među stenjem mogli su da se vide delovi ogromnog zmajevog tela, a
njegove kosti mogu da se tu nađu i danas.

Dečak se zvao Apač. Usen ga je naučio da priprema trave za lekove, da
lovi i da se bori. On je bio prvi poglavica Indijanaca i nosio je orlovo
perje kao znak pravde, mudrosti i moći. Njemu i njegovom narodu, koji
je tada nastao, Usen je podario dom u Zapadnoj zemlji.