SEBIČNOST -ANALIZA SEBIČNOSTI

DAVORKA I NJEN SVIJET
Sebičnost se javlja kao posledica nastojanja želja da se ispune kroz delovanje i iskustvo. Ona potiče iz osnovnog nepoznavanja čovekove prave prirode. Ljudska svest je zamućena zbog nagomilavanja različitih vrsta impresija koje su se taložile u dugom periodu njene evolucije. Ove impresije se ispoljavaju u vidu želja koje strogo ograničavaju opseg delovanja svesti Sanskare, ili impresije, ograđuju polje svesti. Obruč sanskara određuje opseg tog ograničenog područja, jedinog područja gde se pojedinačna svest može usmeriti. Dok je u nekim željama akcija samo pritajena, dotle se neke želje pretaču u njima odgovarajuću akciju. Da li će se želja ispoljiti u vidu akcije zavisi od intenziteta i broja sanskara vezanih za nju. Geometrijskom metaforom rečeno, kada se želja ispoljava kao akcija, ona prelazi razdaljinu jednaku radijusu kruga koji opisuje granicu sanskara povezanih sa njom. Kada želja postane dovoljno snažna, ona se ispolji kao akcija da bi se ispunila.
Željenje vodi u nezadovoljstvo

Čovek je onoliko sebičan koliko je u njemu prisutno raznoraznih želja. Zbog uplitanja raznovrsnih želja duša ne može da pronađe pun i nesputan izraz svoje prave suštine, pa njen život postaje krut i samoljubiv. Čitav život pojedinačnog ega neprekidno je zasužnjen raznim htenjima, to jest, nastojanjima da se želje ispune kroz nestalne i prolazne stvari. Međutim, nema pravog ispunjenja u prolaznim stvarima. Zadovoljstvo koje proističe iz prolaznih okolnosti života je privremeno, pa čovekova htenja ostaju neostvarena. Iz toga proističe opšti osećaj nezadovoljstva praćen svim vrstama briga.
Požuda, pohlepa i ljutnja
Osnovni vidovi ispoljavanja frustriranog ega su požuda, pohlepa i ljutnja. Požuda je po mnogo čemu slična pohlepi; od nje se razlikuje po načinu na koji se ispoljava, a koji je direktno vezan za grubu sferu. Požuda se izražava posredstvom fizičkog tela i tiče se tela. Ona je oblik vezanosti za grubu sferu.* Pohlepa je stanje uznemirenosti srca, a sastoji se uglavnom od žudnje za moći i za posedovanjem. Čovek teži moći i posedovanju da bi ispunio svoje želje. On je, međutim, nastojeći da ispuni svoje želje uvek samo delimično zadovoljen, a ta delimičnost još više raspiruje i uvećava plamen žudnje umesto da ga utuli. Tako pohlepa, u svom beskonačnom osvajačkom pohodu, ostavlja pojedinca večito nezadovoljnim. Osnovni oblici ispoljavanja pohlepe su u vezi sa čovekovom emotivnom stranom. U pitanju je jedan vid vezanosti za suptilnu sferu.
* Vidi Glosar pod grubo, suptilno i mentalno

Ljutnja je buka razdraženog uma. Ona je uzrokovana sprečenošću da se željeno ispuni. Ta nemogućnost ispunjenja dalje pothranjuje ograničeni ego i služi dominaciji i agresiji. Cilj ljutnje je uklanjanje prepreka koje stoje na putu ispunjenju želja. Pomama besa hrani egoizam i taštinu, te je tako najbliži saveznik ograničenog ega. Um je kolevka ljutnje, te se tako ljutnja uglavnom izražava kroz aktivnosti uma. Ljutnja je oblik vezanosti za mentalnu sferu. Požuda, pohlepa i ljutnja se naizmenično izražavaju kroz telo, srce i um.
Opasan krug

Čovek doživljava razočaranja zahvaljujući požudi, pohlepi i ljutnji; a njegov povređeni ego zauzvrat traži zadovoljenje kroz požudu, pohlepu i ljutnju. Svest tako biva uhvaćena u opasni krug nedoglednih razočarenja. Razočarenje se javlja kada su požuda, pohlepa ili ljutnja sprečeni u svom izražavanju. Prema tome, ono je opšta reakcija na grube, suptilne i mentalne vezanosti. Potištenost prouzrokovana neispunjenjem požude, pohlepe i ljutnje verna je pratilja sebičnosti. Sebičnost kao zajednička osnova ova tri poroka predstavlja najdublji uzrok razočaranja i briga. Ona samu sebe poražava. Tražeći ispunjenje kroz želje, uspeva samo da postigne trajno nezadovoljstvo.
Put do sreće

Sebičnost neminovno vodi u nezadovoljstvo i razočaranje jer želja ima beskrajno mnogo. Stoga se problem sreće svodi na oslobađanje od želja. Želje se ne mogu savladati prisilnim obuzdavanjem, pošto je Znanje jedini lek za njih. Ako uronite duboko u svet misli i posvetite par minuta ozbiljnom razmišljanju, shvatićete svu ispraznost želja. Setite se svega u čemu ste uživali i zbog čega ste patili svih prethodnih godina. Sve ono u čemu ste u životu uživali sada se svodi na ništa. Sve zbog čega ste patili danas je nepostojeće. Jer, sve to je bilo iluzorno.
Odricanje od želja

Vaše je pravo da budete srećni, no uprkos tome, vi sami sebi nanosite bol želeći stvari. Želje su izvor neprestanog nemira. Ako ne dobijete ono što želite, vi postajete nesrećni. A ako dobijete, onda želite još više, i tako ste opet nesrećni. Recite sebi ˝Ne želim ništa˝ i budite srećni. Neprestano uviđanje jalovosti želja će vas najzad uputiti k Znanju. Takva Samospoznaja će vas osloboditi želja i izvesti na put uvek prisutne sreće. Potrebno je pažljivo razlučiti želje od potreba. Ponos i ljutnja, pohlepa i požuda nisu isto što i potrebe. Možete misliti ˝Meni je potrebno sve to što poželim˝, ali budite sigurni da vas takvo razmišljanje neće izvesti na pravi put. Ako vas u pustinji obuzme žeđ, onda vam je potrebna voda, a ne limunada. Sve dok je telo prisutno, ukazivaće se izvesne potrebe i nužno je izaći im u susret. Želje su, međutim, samo stranputice zabludele mašte. Da bi se postigla ikakva sreća, one se moraju brižljivo iskorenjivati. Budući da su želje u samoj srži sebičnosti, odricanje od želja nalik je procesu umiranja. Umiranje u uobičajenom smislu znači rastavljanje s fizičkim telom, a umiranje u istinskom smislu znači odbacivanje nižih želja. Sveštenici pripremaju ljude za lažnu smrt predočavajući im tmurne slike pakla i raja; međutim, ta smrt je prividna, pošto je život neprekidno trajanje. Prava smrt sastoji se od prestanka želja i ona nastupa postepeno.
Ljubav i služenje

Rađanje ljubavi čini umiranje sebičnosti lakšim. Postojati znači umirati kroz ljubav. Ako ne možete voleti bližnje, kako onda možete voleti i one koji vas zlostavljaju? Neznanje određuje granice sebičnosti. Kada osoba spozna da može doživeti uzvišenije zadovoljstvo tako što će proširiti sferu svojih interesovanja i aktivnosti, ona se približava životu služenja. Osoba na tom stupnju gaji dobre želje. Želi da učini druge srećnim, da olakša njihove nevolje i pomogne im. I mada se čak i u tako dobrim željama krije jedno posredno i prikriveno upućivanje na ˝ja˝, tu uski sebičluk prestaje. Čak se dobre želje u izvesnom smislu mogu smatrati oblikom prosvetljene i proširene sebičnosti jer se, kao i loše, kreću u domenu dualnosti. Ali, ako osoba nastavi da usvaja dobre želje, sebičnost se širi, i, obuhvatajući sve veće ciljeve, samu sebe vremenom poništava. Umesto da se trudi da postane čuvena, privlačna ili bogata, osoba tada nastoji da postane korisna za druge.
Pojava sebičnosti

Želje koje ulaze u sastav pojedinačnog ega su ili dobre ili loše. Lošim željama nazivamo sve oblike sebičnosti, a dobrim – razne oblike nesebičnosti. Međutim, između sebičnosti i nesebičnosti ne može se povući čvrsta granica. Obe se kreću u domenu dualnosti, pa je stoga sa konačne tačke gledišta, u kojoj su oprečnosti dobra i zla prevaziđene, razlika između sebičnosti i nesebičnosti prevashodno razlika u nivou postignuća. Sebičnost i nesebičnost su dve faze u životu individualnog ega koje se nadovezuju jedna na drugu.
Preobražavanje sebičnosti u nesebičnost
Sebičnost izlazi na videlo onda kada su sve želje koncentrisane oko uske individualnosti. A nesebičnost izlazi na videlo onda kada ovaj kruti poredak želja doživi raspad i dođe do opšteg raspršivanja želja na mnogo širu oblast. Sebičnost je usko usmeravanje interesovanja na ograničenu oblast; a nesebičnost – širenje interesovanja na obuhvatniju oblast. Jezikom paradoksa rečeno, sebičnost je ograničeni oblik nesebičnosti, a nesebičnost – istupanje iz sebičnosti u široku sferu aktivnosti.

Sebičnost se mora preobraziti u nesebičnost pre nego Što se iskorači iz područja dualnosti. Istrajno i postojano izvođenje dobrih dela istanjiće sebičnost. Sebičnost koja se izražava kroz činjenje dobrih dela, postade instrumentom svog sopstvenog uništenja. Dobrota je osnovni činilac pretvaranja žilave u slabašnu sebičnost. Samoživost, koja je na početku bila pokrovitelj zlih težnji, vršenjem dobrih dela postaće vinovnikom sopstvenog poraza. Kada se zle težnje preobraze u dobre, sebičnost se preobražava u nesebičnost, odnosno, individualna sebičnost se pretapa u univerzalni interes. Mada je dobrostiv i nesebičan život takođe ograničen suprotnostima, dobrota je ipak nužan korak na putu oslobađanja od svih suprotnosti. Dobrota je oružje kojim duša uništava svoje neznanje.
Univerzalno Sopstvo

Iz dobrote duša prelazi Bogu. Nesebičnost se utapa u univerzalnu Sopstvenost koja je iznad dobra i zla, vrline i poroka i svih ostalih dvojnih aspekata Maje (Iluzije ili Neznanja). Boraviti u visinama nesebičnosti znači osećati istovetnost sa svime. U stanju Oslobođenosti nema ni sebičnosti ni nesebičnosti u uobičajenom smislu, jer one bivaju uzdignute i stopljene u osećanje Jednosti. Spoznaja sveopšteg jedinstva praćena je spokojem i nepojmljivim blaženstvom. Ona ne vodi u duhovnu stagnaciju ili u odbacivanje relativnih vrednosti. Doživljaj Jednosti donosi nepomućeni sklad u kome se ne gubi osećaj razlikovanja, kao i nenarušiv mir koji ne znači ravnodušnost prema okolini. Jednost nije rezultat subjektivne sinteze. Ono je rezultat istinskog postignuća jedinstva sa konačnom, sveobuhvatnom Stvarnošću.
Stapanje sa krajnjom Stvarnošću

Otvorite svoje srce, uklonite želje, i negujte samo jednu čežnju -čežnju za sjedinjenjem sa konačnom Stvarnošću. Konačnu Stvarnost ne treba tražiti u promenljivim stvarima vanjskog sveta već u sopstvenom biću. Svaki put kada vaša duša učini pokušaj da razgali vaše srce, ona nailazi na zaključana vrata i unutrašnjost pretrpanu željama. Ne ostavljajte vrata svog srca zaključana. Izvor trajnog blaženstva je svuda, dok želje, potekle iz neznanja, unesrećuju ljude. Cilj trajne sreće zablistaće u svom punom sjaju tek kada se ograničeni ego, sa svim svojim željama, potpuno i konačno ugasi.
Duhovnost kao pozitivan stav prema životu

Odricanje od želja ne podrazumeva asketizam ili poricanje života. Bilo kakvo negiranje života učinilo bi čoveka nečovečnim. Božanstvenost nije lišena čovečnosti. Duhovnost treba da učini čoveka čovečnijim. Ona je pozitivno držanje koje oslobađa sve valjano, plemenito i divno u čoveku. Takođe doprinosi svemu što je skladno i ljupko u našoj sredini. Duhovnost ne znači spoljašnje odricanje od svetovnih stvari, a još manje bežanje od odgovornosti,. Ona samo zahteva da duhovna unutrašnjost ostane neopterećena bremenom želja dok obavljamo svetovne aktivnosti ili se suočavamo sa odgovornostima koje potiču iz specifičnosti našeg okruženja i položaja. Savršenstvo znači biti neupleten u svet dualnosti. Neuplitanje je imperativ nesputane kreativnosti. Ali, sloboda se ne postiže okretanjem leđa životu zbog straha od vezanosti. To bi značilo negaciju života. Savršenstvo nije zaziranje od protivurečnih ispoljavanja prirode. Strah od vezanosti je strah od života. Duhovnost predstavlja skladno i puno prihvatanje života ne razdiranog suprotnostima. Ona mora da dokaže svoju nadmoć nad svim iluzijama – ma kako privlačne ili moćne one bile. Savršeni Čovek i usred najintenzivnih aktivnosti dela uz potpunu nevezanost, istovremeno ne izbegavajući dodir sa ma kojim aspektom života.