Magično drvo

Godinama sam tražila jedno mjesto, jedan kutak, jednu tišinu, jednu osobu, jedan tren. Zagvirivala sam u sjenke, u sunčeve zrake, kišne dane i dugu, ali na kraju dana moja bi potraga bila uzaludna, sama bih sebi bila teška a jedino što bi mi davalo mira bio je san. Nisam odustajala. Tražila sam izlaz iz dosade tražeći dokolicu, tražila sam sreću tražeći ljubav, tražila sam sigurnost tražeći pravog prijatelja. Ali, meni slični već su bili našli partnere za životni ples, ili su bili prezauzeti borbom protiv svojih ličnih demona, ne ostavljajući ni jednu pukotinu kroz koju bih mogla da se provučem i uđem u meni slično srce. Udarala sam samo u njihove visoke bedeme i bodljikave žice, otvarajući ranu do rane na mom srcu. Naravno, kao i svaki znatiželjan smrtnik, ulazila sam u tuđa srca hraneći se njihovom slabošću, naravno, ne zadržavajući se dugo, a sama sam potajno oko svog srca debelim selotejpom oko svog gradila neprobojan zid. Onda mi je neko :) pokazao Magično drvo, stavio svoju ruku na moje srce, a u moju stavio šolju vrele kafe, i svojim rečima na licu mi je nacrtao osmeh. Onda mi je dao razumevanje, poljubac, još jedan, pa još jedan :), jednu ploču, nežan pogled, sunce i mir. Dao mi je izlaz iz dosade, iz jedne već propale veze i monotonije koja je već polako zauzimala puteve mog života. Povratio mi je osmeh, sreću, nepredvidivost. Sada, kada sreću imam, moram tražiti nešto drugo, da ne izađem iz štosa. Možda ono izgubljeno nije sada zauvek nađeno.